Историјат Храма

БОР

Храм Светог Великомученика Георгија Победоносца

            Општина Бор се налази на истоку Србије. Према положају који заузима, може се окарактерисати као долинско-планинско насеље, с обзиром да је готово са свих  страна  окружено планинама. Према попису из 2002. године, у општини Бор живи 55 817 становника. Општина се састоји од централног насеља и седишта општине,градског насеља Бор и дванаест села. Број градског становништва износио је, такође према попису из 2002. године, 39 387 становника, а сеоског 14 995 становника. Број градских домаћинстава био је 14 238, а сеоских 5 117, према подацима пописа. Данас се до Бора може доћи аутопутем Београд-Ниш, а затим магистралним путевима Е761 и Е752(који води до Неготина). Новија историја града тесно је повезана са проналаском и експлоатацијом руде бакра и других метала, мада има трагова рудокопа и темеља старог насеља још из античког доба. Откриће природног богатства имало је за последицу корените преображаје и довело је до дубоких промена целокупног живота овог краја, за свега неколико деценија. Прва досељена кућа била је, како стоји у Споменици Тимочкеепархије 1834-1934, Петка Дулкана из села Осанице, среза Хомољског. Убрзо се доселило још неколико породица, а Споменица нас даље извештава да је ново насеље добило назив Бор по великом боровом дрвету које се налазило у близини. Године 1904. пронађена је руда на такозваном Дулкановом вису, и на том месту је касније настао Борски рудник и подигнута радничка колонија. Чувени српски индустријалац немачког порекла, Ђорђе Вајферт, био је, заједно са својим пословним сарадницима, Фрањом Шистеком и Феликсом Хофманом, најзаслужнији човек за проналазак руде и настанак рудника у Бору. Како је у то време био у финансијским тешкоћама због ранијих ризичних подухвата, тражио је пословне партнере који би му помогли. Пошто је то била велика инвестиција, није успео да их пронађе у земљи, али их је пронашао у Француској. Борски рудник је брзо израстао у читав комбинат, а Француска компанија била је један од најмоћнијих концерна тадашње Европе. Рудник је запошљавао бројну радну снагу, путем наплате пореза држави је обезбеђивао значајне приходе и имао утицаја на развој трговине, саобраћаја и других пратећих привредних делатности. До отварања рудника и подизања радничке колоније Бор није имао своју цркву и потпадао је под Брестовачку парохију. Данас је Бор са околином подељен на шест парохија, а борски свештеници опслужују села: Брестовац, Слатину, Метовницу, Кривељ, Бучје, Белу Реку, Горњане и Оштрељ. Брестовачки свештеник Драгиша Милетић се 1906. године сели у Бор и одатле опслужује Брестовачку парохију, због све већих потреба радничке колоније. Његовим залагањем Француско друштво Борских рудника почело је 1910. године изградњу православне цркве, која је завршена 1912. године. Била је то складна грађевина сазидана у стилу руских цркава са једним великим и четири мала кубета у препознатљиво руском облику луковице. Но, површински коп рудника, који се убрзано ширио убрзо је стигао и у близину ове цркве. Договором управе рудника са тадашњим црквеним и државним властима, овај храм је разграђен, материјал је пренет у село Брестовац, где је храм поново сазидан. Такође је пренет и иконостас, рад Пашка Вучетића.Тада је Француско друштво Борских рудника, које јектитор ове црквезаједно са Ђорђем Вајфертом, обећало изградњу још “боље и лепше цркве”. Легенда каже да је руда у Бору пронађена дан уочи Ђурђевдана и да је тако изабрано коме ће бити посвећена, али је вероватније да је то био избор Ђорђа Вајферта, као и у већини случајева његовог неимарства и ктиторства. После његове смрти 1937. године, Француско друштво Борских рудника је и даље поседовало концесије за експлоатацију руде и испунило је обећање о подизању нове цркве.

            Дана 15. јуна 1939. године извршено је освећење камена темељца нове православне цркве у Бору, а свечаности су присуствовали: управа Француског друштва Борских рудника, савет црквене општине, представници државне и општинске власти у Бору, грађанство и зидарски радници. Освећење камена темељца су извршили: изасланик Његовог Преосвештенства Епископа тимочког, архијерејски заменик протојереј Миодраг Стаменковић и борски парох Андреја Ђорђевић. Певао је руски мешовити хор под управом Андреја Клепињина[1], архитекте новог православног храма и многих знаменитих здања у Бору тог времена.Руска емиграција је уопште активно учествујући дала велики допринос верском, културном и друштвеном животу града, о чему нас извештава и свештеник Андреја Ђорђевић у свом Летопису Борске парохије и цркве, непроцењиво вредном сведочанству овог времена. Свештеник Андреја Ђорђевић је био заиста знаменита личност града Бора. Ревносно се залажући за побољшање не само црквених и моралних навика својих парохијана, учествовао је у оснивању многих културних, добротворних и образовних институција, самим тим и на просвећењу и бољем животу свог народа. Када би радови на изградњи нове борске цркве посустали или из било ког разлога били успорени, он би се својим ауторитетом и вољом увек изборио за наставак истих.Отац Андреја иначе, кроз цео Летопис са горчином сведочи о менталитету становника Бора и околине, о индиферентности народа према вери и Цркви,  о паганским обичајима народа овога краја; но, веома похвално се изражава о Француском друштву Борских рудника, о руским емигрантима, као и о побожним појединцима у Бору и околини. Последње странице Летописа је исписао нови борски парох Милорад М. Стојановић, описујући нам освећење новог православног храма, пошто је о. Андреја Ђорђевић добио премештај на место архијерејског намесника у Соко Бањи. Свечани чин освећења новог православног храма у Бору извршен је 21. јула 1940. године, на дан Светог Прокопија, који се одувек сматрао за заштитника рудара. Цркву је осветио Епископ тимочки, господин др Емилијан уз присуство бројних званичника, удружења и грађана. Тим поводом је о. Андреја Ђорђевић рукопроизведен у протојерејски чин.

Црква Светог великомученика Георгија Победоносца у Бору је грађевина централног плана, са основом која представља комбинацију уписаног крста и триконхоса.[2] Цркву чине припрата, која је повезана затвореним тремом са кулом-звоником, наос квадратне основе у који је уписан крст, олтарска апсида и две бочне конхе, на северу и југу наоса. Трем који повезује припрату и звоник носе четири стуба на западној и источној страни, са капителима флоралних мотива и крстом Светог Ђорђа, а завршен је двоводним кровом. Звоник цркве је на три спрата и завршен је кровом на четири воде. Први спрат звоника има мале четвороугаоне прозоре, други по једну бифору са сваке стране, а трећи је испод крова пробијен полукружним отворима.  На врху звоника као и на врху куполе, налази се велики бакарни крст. Рударско-топионичарски басен Бор поклонио је 2013. године нове бакарне крстове, као и ново спољашње ноћно осветљење цркве. Стара ограда порте срушена је 1964. године, али је 2006/09. године постављена нова ограда, од камена и кованог гвожђа, када је урађено и поплочавање стаза у дворишту порте. У непосредној близини цркве, али ван ограде порте, налази се зграда намењена становању свештеника и парохијском дому, изграђена такође тридесетих година. У једном периоду овај објекат имао је функцију болничке зграде, а данас поново служи својој првобитној намени. Цела црква је сазидана од рустично обрађеног кречњачког камена, који се појављује на свим грађевинама архитекте Андреја Клепињина и, на неки начин, чини његов ауторски печат. Камен који чини сокл, клесан је у већим комадима од оног којим је сазидана црква, а за цео поступак обраде и зидања доведени су мајстори обучени за рад са овим материјалом, из Црвења код Књажевца.[3] Фасада цркве нема богату декорацију. Целом њеном дужином у истој висини простиру се монофоре, којима је 2013.године дат нови изглед од комбинације кованог гвожђа и стакла жуте боје и плавих крстова. Урађено је и пескарење и чишћење фасаде, такође 2013.године, које је финансирала Мара Манзаловић из Београда, родом из Бора. У овом периоду је и потпуно замењен кров цркве, стављен је нови цреп. Купола цркве је осмострана и покривена пирамидалним кровом. На тамбуру куполе налази се осам прозорских отвора. Поред источног и западног крака крста налазе се, на северној и јужној страни, уздигнуте на коцкастом постољу, по две мале слепе шестостране куполе.Испод равног кровног венца велике куполе, малих купола, као и звоника, развијен је фриз слепих аркадица. Краци крста покривени су двоводним крововима и завршени су троугаоним забатима. У цркву се улази кроз западни портал, са чије се северне и јужне стране налази по један прислоњени стуб. Они носе архитравну греду, богато украшену флоралним елементима и медаљоном у средини. Портал је степеништем издигнут од земље и у лунети над њим је насликана представа Свети Ђорђе убија аждају. По подужној оси грађевине, нижу се припрата, наос и олтарски простор. Олтарски простор сачињавају апсида и источни травеј, одвојен од наоса олтарском преградом. Олтарска апсида је споља петострана, а изнутра полукружна. Над наосом квадратне основе уздиже се купола конструисана на пандантифима и четири монументална стуба, са врло декоративно обрађеним капителима, флоралним и живо обојеним, и мотивом крста Светог Ђорђа који се јавља на свим декоративним обрадама у цркви. Олтарска апсида и бочне конхезасведене су полукалотама. Олтарски простор, краци уписаног крста и припрата засведени су полуобличастим сводовима, а угаони травеји између кракова крста крстастим сводовима. Источни травеј и припрата засведени су нешто нижим полуобличастим сводовима у односу на сводове кракова крста.

            Димензије храма: дужина основе од улаза до краја олтарске апсиде је 18,8 метара; ширина основе са бочним конхама је 15, а без њих је 10 метара. Висина до свода износи 7 метара, а до куполе 15, односно 16,2метара до краја крста на врху куполе. Дужина трема са звоником износи 14, а ширина 5,2 метара.

Иконостас цркве радио је иконописац Небојша Крстић, од 1991. до 1997.године.  На самом иконостасу нема потписа аутора. Дужина иконостаса износи 6 метара, висина до највише зоне икона 3, а до краја крста на самом врху иконостаса 4 метра. Иконостас је дрвен, тамне браон боје и подељен је хоризонтално у три зоне. Најнижи део чине парапетне плоче украшене орнаментом. У средини су на царским дверима представљене Благовести, а северно и јужно од њих су са сваке стране по три светитеља, укључујући врата за проскомидију и ђаконикон.Са северне стране до царских двери представљени су Свети Прокопије, Свети Георгије и Богородица са Христом, а са јужне стране Исус Христос, Свети Сава и Свети Јован Крститељ. Испод и изнад Благовести су јеванђелисти у медаљонима. У највишој зони иконостаса, у средини је представљена Тајна вечера, а северно и јужно дванаест апостола у попрсјима. Средишња зона иконостаса подељена је вертикално паром тордираних стубића са капителима изрезбареним флоралним мотивима.

            Зидно сликарство храма настало је  у периоду од 1991-1997. године и насликао га јетакође Небојша Крстић. Циклус Великих празника почиње на североистоку свода наоса и завршава се Вазнесењем Христовим на своду галерије припрате. У своду куполе представљен је Христос Пантократор, између прозора целе фигуре старозаветних пророка, а на тамбуру куполе попрсја апостола. Богородици су посвећени сводови полукалота апсиде и бочних конхи, и то: у олтарској апсиди: Богородица Шира од Небеса, северна конха: Рођење Богородице и јужна:Успење Богородице. Целе фигуре светитеља представљене су на зидовима између прозора храма, а на потрбушјима лукова између стубова светитељи у медаљонима. На западном зиду припрате са северне стране до портала налази се спомен-плоча ФрањиШистеку, налазачу и првом директору борских рудника. На јужном зиду припрате постављене су три спомен-плоче, плоча освећења цркве и две плоче са именима добротвора храма. Централним простором храма доминира репрезентативни полијелеј, поклон борске Ливнице, који је израдио 1992. године мајстор +Томислав Миленковић “Фунташ“ са сином. На полијелеју се налази дванаест бакарних икона разних светитеља, а у његовој средини је четвороделна табла са грбовима Српске православне цркве и натписом о мајсторима и времену у коме је настао. У цркви постоји архијерејски трон, а сав црквени намештај и богослужбени предмети су новијег датума.У ризници се чува антиминс из 1926. године. У цркви се чува и икона Св. оца Николаја Мирликијског, дар руских козака из 1936. год.

      На солеји, са десне стране испред иконостаса, постављен је ћивот са частицама моштију Светог архиђакона Стефана,частицом Часног Крста и са деловима тканине са одежди СветогНектаријаЕгинског и Преподобне мати Параскеве.

            Црква поседује библиотеку, која садржи издања претежно теолошке тематике,  новијег датума. Посебно занимљиво издање представља Летопис Борске парохије ицркве свештеника Андреје Ђорђевића, дело откривено шездесетих година двадесетог века у рукопису, чија је транслитерација и штампа урађена 2008. године.Заједнички су га објавиле Народна библиотека и СО Бор. Летопис је писан од 1925. до 1940. године и представља непроцењив историјски извор за проучавање не само црквеног и парохијског живота, већсвих аспеката живота у Бору тог времена.

            Данас се Црквена општина борска састоји од шест парохија, под које спада град Бор са околним селима .

Парохија прва борска – део града Бора и село Брестовац. Парох први борски протојереј – ставрофор Душан Ћирић, рођен 1964.године у Варварину. Завршио Богословију Св.Кирила и Методија у Призрену. У чин ђакона рукоположен од Епископа шумадијског +Саве 1987. године и постављен за ђакона при храму у Јагодини. Године 1988. прелази у Епархију тимочку. Рукоположен у чин презвитера од Епископа тимочког +Милутина и постављен за пароха у Врбовцу (1988–1993.). Од 1993–2009.служио као свештеник у Бољевцу, а од 2009. до данас, у Бору, на парохији првој борској. Године 1996., произведен у чин протонамесника, а 2006.године, у чин протојереја од Епископа тимочког Јустина. Године 2013. одликован правом ношења напрсног Крста.

Парохија друга борска – део града Бора и село Метовница. Парох други борски јереј Милан Јанковић, рођен 1986. године у Неготину. Завршио Богословију Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима и Богословски факултет Универзитета у Источном Сарајеву у Србињу. Рукоположен у чин ђакона 2011.год. од Епископа тимочког Јустина и служио при храму Свете Тројице у Неготину. Године 2013. рукоположен у чин презвитера и постављен за пароха другог борског.

Парохија трећа борска– део града Бора са селима Кривељ и Бучје. Парох трећи борски протојереј Ратко Тобић, рођен 1960. године у Злоту. Учио Богословију Светог Саве  у Београду и Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У чинове ђакона и презвитера рукоположен од Епископа браничевског +Хризостома 1983. године. Служио као парох у Влаолама (1983-1984) и Кучеву (1984-1993). По преласку у Епархију тимочку служио у Салашу (1993-1996) и Бору ( од 1996. до данас). У чин протојереја произведен од Епископа тимочког Јустина 2011. године .

 Парохија четврта борска – део града Бора са насељем Оснић и селом Оштрељ. Парох четврти борски протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, рођен 1949. год у Магај Долу. Завршио Богословију Светог Саве у Београду. Рукоположен у чинове ђакона и презвитера 1973. год. од Епископа рашко–призренског +Павла (потоњег Патријарха Српског), који је у то време администрирао Епархијом тимочком. Служио као парох у Мајданпеку (1973-1978) и Доњем Милановцу (1978-1988).Потом се враћа у родни крај и бива постављен за пароха у Дракулићу, Бања Лука (1988–1990), а затим у Гостовари(1990–1995). Због ратних дејстава, као и многи други свештеници, прогнан је са своје парохије и враћа се у Епархију тимочку. Служио као парох у Малом Извору (1995-1996), Грабовици (1996-2003), Бољевцу одн.Кривом Виру (1996-2007) и Бору ( од 2007 до данас). У чин протојереја произведен од Епископа тимочког Јустина 2001. године. Одликован од Епископа Јустина правом ношења напрсног крста 2011. године.

 Парохија пета борска– део града Бора и село Горњане. Парох пети борски јереј Миленко Бајић, рођен 1981. године у Лозници. Завршио Богословију Светог Петра Сарајевског и Богословски факултет Универзитета у Источном Сарајеву у Србињу. У чинове ђакона и презвитера рукоположен од Епископа тимочког Јустина 2003. године. Служио у Књажевцу (2003-2009) и Бору (од 2009. до данас) .

Парохија шеста борска – део града Бора и село Слатина. Парох шести борски, протојереј Саша Степановић, рођен 1975. године у Франкфурту (Немачка). Завршио Богословски факултет Универзитета у Београду. Службовао у Епархији шабачкој као вероучитељ од 2001. год. Рукоположен у чин ђакона 2005. год. од Епископа шабачког Лаврентија. Године 2007. прелази у Епархију тимочку. Рукоположен у чин презвитера од Епископа тимочког Јустина и постављен за пароха шестог борског. Произведен у чин протојереја руком Епископа тимочког Јустина 2011. године.

     Од 1934. године до данас у граду Бору служили су следећи свештеници: Андреја Ђорђевић (1922-1940), аутор поменутог Летописа, потом Милорад Стојановић (1940-1975). Уз проту Милорада, помињу се и свештеници Радомир Ранђеловић (парох брестовачки, 1949-1951) и Владимир Лазаревић (парох метовнички,1949. год.). Свештеник Милорад био је много пута привођен, саслушаван и хапшен од комунистичких власти, па су свештеници из околине вероватно помагали у опслуживању парохије.Колико је комунистичка идеологија у Бору имала јако упориште, говори и податак о предлогу једног од тадашњих руководилаца да се забрани звоњење  у цркви „јер звук звона буди рударе који су радили трећу смену!“Када је 1969. год. Бор подељен на две парохије, свештеник Милорад служи као парох прве борске парохије и тако се потписује. На парохији га наслеђује свештеник Лука Јовић (1975-1980), затим долазе Петар Поповић ( 1982-1993), Михаило Гаврић ( 1993-2009) и прота Душан Ћирић (од 2009 до данас) .

Парохија друга борска основана је 1969 год. и на њу је постављен свештеник Станоје Жикић (1969-1975). Наслеђује га Недељко Новаковић ( 1976-2006). Потом долазе свештеници Бобан Војиновић (2006-2009) и Милан Јанковић ( 2013. год).

Парохија трећа борска основана је 1972. године. Свештеници који су служили на овој парохији су : Душан Димитријевић (1972-1984), Милан Благојевић (1989-1990), Славко Јоцић (1992-1996) и Ратко Тобић (од 1996 до данас).

Парохија четврта борска основана је 1997. године и на њој су служили следећи свештеници : Слађан Трајковић (1997-1998),Стеван Станојевић (2000-2001),Никола Петронијевић (2001-2007) и прота Нико Туфегџић ( од 2007 до данас).

Парохија пета борска основана је 2005. године и на њој су служили следећи свештеници : Петар Чолић ( 2005-2006), Берислав Савић (2006-2009) и Миленко Бајић (од 2009 до данас) .

Парохија шеста борска основана је 2007. године и од тада до данас парохију опслужује свештеник Саша Степановић .

            У порти старе борске цркве налазио се Споменик палим борцима у ратовима 1912-1918. године. Када је црква срушена, споменик је премештен, али је сачуван и данас се налази у централном градском парку, на почетку улице Моше Пијаде. На старом борском гробљу постојала је капела која је оронула. Данас на Новом гробљу постоји градска капела, без изразитих обележја сакралне архитектуре.

текст написали:

протојереј Саша Степановић

Маја Мартиновић, историчар уметности

фотографије:

архимандрит Иларион

 

Извори:

• ЂОРЂЕВИЋ, А., Летопис Борске парохије и цркве, Бор, 2008.
• ИЛИЋ С., Јерковић С., Булајић В., Ђорђе Вајферт: визионар и прегалац: лична и пословна илустрована биографија(1850-1937), Београд, 2010.
• ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ., “Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног периода”, Зборник радова Музеја рударства и металургије Бор, књ. V-VI(1987-1990) 189-211
• МАКУЉЕВИЋ, Н., Сакрална топографија Неготинске Крајине, Неготин, 2012.
• МИХАЈЛОВИЋ, Н., “Архитектура Бора између два светска рата”, Зборник радова Музеја рударства и металургије Бор, Бр.7-9 (2009) 117-183
• Споменица Тимочке епархије: 1834-1934, Сремски Карловци, 1934.
• Подаци са пописа становништва из 2002. године преузети су са инернет странице http://  www.opstinabor.rs/stanovnistvo.aspx, дана 19.01.2014.