ДОЛАЗАК У СВЕТИ ХРАМ

На богослужење долазимо пре почетка. Тиме показујeмо да смо као пет мудрих девојака, које су спремне дочекале женика.

Улазећи у Свети Храм прекрстимо се побожно уз благи поклон и изговоримо речи: „Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме…“ и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући: „Боже, милостив буди према мени грешноме / грешној, помилуј ме „, а затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо у одговарајућу страну храма (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца).

За време богослужења не шеткамо се по цркви, не разговарамо (познаника можемо и климањем главе поздравити), нити се целивају иконе, нити пале свеће, већ што пре заузмемо место и узмемо учешће у молитви.

Уласком у Свети Храм и заузимањем свога места, приберемо се, сконцентришемо  и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора, расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из Светога Храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега.

Никад се не гурамо да би дошли што ближе иконостасу или да би заузели што видније место. Бог чује наше искрене молитве без обзира где стојимо у храму (док год стојимо у вери). Не будимо као фарисеји који су заузимали прва места по храмовима, а у гордости себе сматрали безгрешнима.

У Светом Храму ми водимо разговор, дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита Свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве, тада ми говоримо Господу. Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо. Само у Светом Храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: „Чедо моје, греси су ти опроштени …“ Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем. Ту се чистимо, лечимо и духовно хранимо. У храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним и миротворним. Зато нас Црква и позива: „Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу“ (св. Игњатије Богоносац), који каже: „Све што иштете у молитви верујући, добићете“ (Мат. 21,22).

Из Цркве излазимо тек по свршетку богослужења.

Без оправданог разлога (нпр. послушање, слабост и сл.) не треба излазити из храма док траје богослужење.

У цркви стојимо побожно, мирно и смирено, оставивши слободан простор у средини храма, због свештених радњи које се обављају.

СТАЈАЊЕ

Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 11 стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се недељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи.
„Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли – свештеник“ – каже Тертулијан (око 160-220) ранохришћански писац и апологета.
Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних богослужења може седети. Кад се читају катизме, сједални, пролози или синаксари Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје у сједалнима, катизмама итд., или што се говори у црквеној проповеди.

КЛЕЧАЊЕ

је израз да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или када моле какву милост.И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 41), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7, 60) и кад беху у жалости (Дела 9,40) и кад предузимаху какав тежак посао (Дела 21,5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

ПОКЛОН

Изражава осећање поштовања,оданости, покорности, захвалности и побожно- сти пред Највишим.Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње.Приликом преноса часних дарова са жртвеника на Св. Престо  (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

СКРШТАЊЕ РУКУ НА ГРУДИ

Верни који се у цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима.
Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку).
Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.

За време богослужења не ступамо на солеју (испред иконостаса), јер је одређена за свештенослужитеље.

Грех је правити било хотимичан, било нехотимичан неред на богослужењу.

О ПРИСТУПАЊУ СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА-ЕВХАРИСТИЈИ

Светом причешћу приступамо у побожном миру и тишини. Пред Светим Путиром се не крстимо, не клањамо, не гурамо се, јер можемо оборити путир, што је велики грех. Децу, старе и немоћне УВЕК пуштамо да чаши приђу први. После причешћа, мирно се враћамо на место и чекамо крај службе.

Најузвишенија и најсветија тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа , хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.
У неким нашим крајевима, пред свето причешће на десетак дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела или пића, нити се пуши , све док се не причести, и не узме нафора.
Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Како се причешћује?

Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна и лек. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести за Божић, Васкрс, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану.

О УЗИМАЊУ НАФОРЕ

После службе кад узимамо нафору, с миром прилазимо свешетнику, са десним дланом преко левог, кад нам свештеник да нафору, пољубимо га у руку и удаљимо се.

Нафора је хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави – агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила миостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.

У храм се увек долази пристојно и свечано обучен, са искљученим звуком на мобилном телефону.

Пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима, прекрштених преко груди или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника/верница, разговором, смехом и сл.
„Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светог Духа, који живи у њему“.(преподобни старац Силуан)

Ако на све ово не пазимо, какав је онда смисао нашег доласка у храм на Свето богослужење? Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитви, а што је најтрагичније, навлачимо на себе казну Божију. Не заборавимо! С каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: „Сврши се“. Он исту ту ревност показује и према светости дома Божијег – храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: „Не правите од дома Оца мога дом трговачки“ (Мат.21,12). Исту ту ревност настављају и свети апостоли, па зато апостол Павле и захтева од нас ревност и угледање кад каже: „Угледајте се на Бога, као љубљена деца“ (Еф.5,1) и „Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа“ (И Коп. 4,16). Држећи се прописа св. апостола Павла (Кор. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе. Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе. Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. – Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

Свештеника морамо да поштујемо и с њим се не расправљамо, нити изражавамо наше неслагање око ствари везаних за веру, Цркву, наше спасење, посебно кад одемо по савет или мишљење. С миром и благодарењем прихватамо чак и погрду. „Ја које год љубим оне и карам и поучавам; постарај се дакле, и покај се.“( Откр. 3,19.)

Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше Света богослужења, Свете Тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при Црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: „Помаже Бог оче, благословите! „. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са „оче“, рецимо „оче Марко“, или ако је прота, може „оче прото“. Владика се ословљава речима „Ваше Преосвештенство“, или „Преосвећени Владико“, или ако је неформални разговор само „Преосвећени“. Патријарх се ословљава са „Ваша Светости“, или „Свјатјејши Владико“ или само „Свјатјејши“.
Монашка лица се такође ословљавају са „оче“. Млађима се каже „оче“ и његово име, а старешини манастира се може рећи „оче игумане“ или  „оче архимандрите“. Искушеници се ословљавају са „брате“. Монахиње се ословљавају са „сестро“, а игуманија са „мати“. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука.