Наречење и хиротонија Епископа тимочког Г. Илариона

   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на Светој архијерејској Литургији у Саборном храму Пресвете Богородице у Зајечару, обавио је чин хиротоније и увео у трон Епископа тимочких Епископа Илариона, досадашњег настојатеља манастира Буково.

RASA2787На божанственој Литургији, Патријарху Иринеју саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније, затим, архимандрити, изабрана господа Епископи топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протојереј-ставрфор Анастасије Коропулу, старешина храма Светог апостола Томе у Атини. Такође, саслуживали су и свештеномонаси и свештеници из других сестринских Цркава. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије.

Овом евхаристијском сабрању присуствовали су Директор канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић, Градоначелник Зајечара г. Велимир Огњеновић, председник скупштине града Зајечара г. Саша Мирковић као и представници војске, полиције, јавних установа, привредног и културног живота Тимочке епархије.

На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин а у трон Епископа тимочких Владику Илариона увели су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин.

Владици Илариону, свим Архијерејима и верном народу обратио се Патријарх Иринеј, подсетивши на све досадашње Епископе тимочке, на великог државника овога краја, Николу Пашића, на јунака Првог српског устанка, Хајдук Вељка Петровића и на изузетно значајног, за наше црквено појање, композитора Стевана Мокрањца. Патријарх Иринеј је још бираним речима очинске љубави и поуке пожелео Владици Илариону да настави дело које је започео његов претходник, Владика Јустин а то је дело љубави и заједништва свих који живе у Цркви Христовој на овим просторима. Такође, Патријарх Иринеј је изразио радост и задовољство што се хиротонија изабраног Епископа тимочког по први пут обавила у Тимочкој епархији и граду Зајечару.

Потом се Његовој Светости, браћи Архијерејима и свима присутнима обратио Епископ тимочки г. Иларион:

Ваша Светости, Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, часно свештенство и богољубиво монаштво, поштовани изасланиче Председника Републикe Србије, уважени директоре Управе за односе са црквама и верским заједницама, уважени градоначелниче града Зајечара, поштовани представници локалних самоуправа са територије Тимочке Крајине, уважени представници војске и просвете, јавних установа и организација, драга браћо и сестре…

Вођени саборним духом и бригом за поверену Вам Цркву Божију, свештено сословије богоносних Архијереја Српске православне Цркве, на челу са Вама, Ваша Светости, на овогодишњем редовном заседању Св. Архијерејског Сабора донело је одлуку о избору моје недостојности за Епископа ове богоспасаване Епархије тимочке, да би се тако, уз Божију помоћ, наставило са трудољубивим и богоугодним радом који је досадашњи Епископ тимочки, а однедавно Епископ жички г. Јустин спроводио и оставио нам за даље духовно делање чврст ослонац на Крајеугаоном Камену који је сам Господ и Бог наш Исус Христос (1.Пт. 2,6).

Свестан својих људских немоћи да достојно одговорим узвишеном чину, звању, положају, одговорности и служењу у Цркви Божијој пред очима душе појављују ми се речи дате нам у Светом Јеванђељу: „Нигде није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме.“(Мк. 6,4), посебно због чињенице што ме воља Божија поставља да будем управо на епископској катедри у граду у коме сам се родио, одрастао, учио и стасавао, али који сам и напустио кренувши за Христом путем покајања, који ме је одвео преко Црне Реке и других манастира светог и многострадалног Косова и Метохије управо у манастир Буково, у моју монашку колевку. Кад је ове јеванђелске речи изговорио и својим животом, али и страдањем посведочио ради нашега спасења оваплоћени Бог и Логос, Господ наш Исус Христос, шта преостаје мени, најмањем и последњем од свију, Ваша Светости, господо Архијереји – а сада браћо и саслужитељи, и благочестиви народе, осим да завапим ка свима вама и заиштем од свих искрене молитве Богу за мене слабог и немоћног, да ми се благи и лаки јарам Христов (уп. Мт. 11,30) не нађе претежак за ношење и служење под њим. Све вас молим за помоћ, да бих по милости Божијој испунио духовни савет упућен младим Архијерејима од стране освештаног у подвизима Св. Никодима Светогорца који каже: „Који су у достојанству Архијерејском треба да буду чистијег живота од оних у пустињама, јер ови брину и управљају народом, а они брину само о себи“. (Св. Никодим Светогорац, Књига духовних савета)

Стога, пред свима вама, стојећи као пред самим Богом молим и вапијем: помози Господе „да се не збуњује срце моје и да у Тебе Бога и Господа верујем“ (уп. Јн, 14,1)… помози ми благодаћу Духа Твога Свесветога, призване на моју недостојност, која „свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“ (Молитва на рукоположењу), како би данас изречену заклетву и примљену божанску благодат одржао и уз помоћ Божију умножио, на прослављање Имена Господњег – јединог имена на земљи достојног славословља, јединог имена под небом којим се спасавамо, на радост наше Цркве, а уједно и на спасење повереног ми пред Богом благоверног, али и свеколиког народа на подручју богомчуване Епархије тимочке, древне, страдалне, али и обнављане благословом Божијим и трудом наших претходника и духовних прегалаца.

Снагу за узвишено и одговорно служење Цркви Христовој у својој постојбини у роду и дому своме, налазим у утешним речима којима је Господ бодрио Своје ученике пред Своје страдање, али и пред Своје светло Васкрсење и Вазнесење, обећавајући им обиље дарова Духа Светога рекавши им: „Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама“ (Јн. 14,18). И ја данас, смирено се покоравајући вољи Божијој, очекујем дарове Утешитеља, „кога свет не може примити, јер Га не види, нити Га познаје…“ (Јн. 14,17), а који са нама борави вавек века.

Такође, храброст и чврстину вере на свом архијерејском служењу молитвено ћу црпети из примера и поука духовног родоначелника народа српског – Светога Саве, затим читаве светородне лозе Немањића, Светог кнеза Лазара Косовског као и свих Светих из рода нашега, који су сви до једнога служили у роду своме и послужили му безрезервно служећи и љубећи најпре Господа Бога, Дивног и прослављеног у Светима својим (Прокимен, гл. 4.).

Угледаћу се на ревносно служење Богу и ближњима и на примеру других знаменитих људи из историје поверене ми епархије, да бих био храбар и одважан до саме смрти као Хајдук Вељко у одбрани Крајине од непријатеља и вековних поробљивача… Нека би, слично слуху и великом труду знаменитог Мокрањца и слух моје душе и савести био довољно истанчан Духом Светим и осетљив да чујем глас Божији кроз глас повереног ми народа, да чујем и осетим њихове духовне потребе, те да им уз Божију помоћ и лични труд будем истински отац духовни и добри пастир, по угледу на Пастиреначалника Христа.

Примивши из руку Ваше Светости архијерејски жезал, а са њим и духовну власт поучавања, богослужења и управљања и ступајући на трон тимочких Епископа са дубоким поштовањем и молитвом сећам се својих претходника, десеторице епископа, који су до ове јубиларне 180-годишњице од оснивања Епархије 1834. године радили и обделавали виноград Господњи. За време њиховог служења догодиле су се крупне историјске промене, које су у тешким временима за народ и Цркву храбро изнели до дана данашњег. Имајући поштовање према свима, желим да посебно истакнем неке од њих: првог Епископа тимочког Доситеја Новаковића, неуморног духовног делатника и оснивача библиотеке у Неготину која данас носи његово име достојно сваке похвале. Помињем Епископа Мелентија, строгог, али праведног и доследног, чије свете мошти почивају на Светој Гори у Хиландару, а чији дух, како верујемо, стоји пред Господом у трезвеној молитви за све нас, не би ли нас Господ удостојио „духовног блага којим се Небо купује“… Затим и блажене успомене достојног Епископа Емилијана, у своје време једног од најеминентнијих епископа Српске цркве, који је готово пола века управљао, много тога унапредио, али и оставио иза себе Споменицу Тимочке епархије из 1934., којом се и данас многи користе као извором за упознавање са црквеним приликама оног времена… Помињем још и Епископа Методија, чије гробно место је поред светог олтара у манастиру Буково код Неготина, где сам стасавао као монах, баш као што су уз њега стасавали и многобројни млади свештеници које је примио, рукоположио и духовно руководио након доласка на трон ове Епархије. Благодарећи новом таласу младих свештеника, надахнутих владикиним задивљујућим познавањем Светога Писма, сачувана је, по милости Божијој, жива вера у народу, а Црква Христова од великих искушења у време јавног и општег безверја и верске неслободе. Таквих продуховљених и богоносних пастира сам и ја, недостојни и смирени, „ушавши у њихов духовни труд“ (уп. Јн. 4,38) постао наследник и настављач божанског делања по вољи Духа Светога, те их молитвено призивам у помоћ, уз свагдашњу молитву за све њих, да би нас Господ сјединио све у Царству Своме вечном и непролазном.

Преосвећени владико Јустине! Драги родитељу духовни, руководитељу моје душе на путу спасења, а од данас брате и саслужитељу: Вашим светим молитвама уздигнут на ову духовну висину архијерејског трона немам довољно прикладних речи да Вам изразим сву своју неизмерну благодарност. Све што имам, све што сам примио и што сам научио, примио сам од Ваше смерности, а кроз Вас од самог Господа. Знам колико Вам је било тешко да на сировом дрвету моје душе и личности радите свој богонадахнути дуборез обнављајући Дрво Живота и лик Божији у мени. Tакође, знам и многе од тешкоћа које сте затекли у Тимочкој епархији и искушења кроз које сте трпељиво, али храбро пролазили носећи Крст Христов на трновитом путу Вашег служења. Видевши Ваш труд и страх Божији, Господ који се гордима противи, а смиренима даје благодат (1.Пт. 5,5; Јк. 4,6), обдарио Вас је даром Своје благодати и указаним поверењем привео Вас на још узвишеније место служења Богу и роду нашем. Узвео Вас је на трон нашег родоначелника и оснивача Српске цркве, да на том месту још више и још јасније, као права светиљка на свећњаку (Мт. 5,15) сијате свима у нашем отачаству, али да будете и светионик онима у расејању по свету, а нама, из заувек Ваше Тимочке епархије, да будете усрдни молитвеник пред Господом и често драги гост-домаћин. На својеврсни лични начин осећам и схватам да је воља Божија била и јесте да нас овим просторним удаљавањем још више духовно приближи, да нас раздвајањем сједини, а да нас духовним уздизањем још више научи смирењу, које је мајка свих врлина. Данас, са овог узвишеног места, искрено Вам желим сваки мир, радост и благослов Божији на даљем јеванђелском путу св. Саве и св. Николаја – српских и свеправославних светитеља, имајући оправдану наду утемељену на узајамној љубави Христовој, да ће обиље благодати и духовних дарова из, сада Ваше, пребогате Епархије жичке бити изливано и на ове просторе и људе међу којима сте 22 године били прави апостолски проповедник Васкрслог Христа.

Моја благодарност Вама, као духовном родитељу и оцу, прелази и на сва Ваша духовна чеда, јер „онај ко љуби родитеља, љуби и рођеног од њега“ (1.Јн. 5,1). Искрено благодарим мојој сабраћи, монасима манастира Буково на премногом стрпљењу пројављеном кроз дуги заједнички и трудољубиви живот, али и на искреном послушању. Заједно смо много тога проживели у борби и труду на испуњавању заповести Господњих. Било је толико тешких дана, препуних искушења, да сам се тада са зебњом питао у дубини душе: Хоће ли нам Господ, по милости Својој, подарити следећи дан живота и хоћемо ли имати довољно вере, наде и љубави Божије у себи да наставимо живот у богољубљу и братољубљу. Без вас, најдража братијо, сигурно не би било ни мене, вашег сабрата и игумана, на овом светом и узвишеном месту, у новој служби и достојанству. Молим све вас, као и сво богољубиво монаштво Епархије тимочке, не бројем, већ јединством достојно похвале, за искрену помоћ и молитвену подршку у предстојећем христоподобном делању и заједничком животу.

Уз не мању благодарност за показану љубав, коју сте потврдили и сада својим доласком, данас и овде, захваљујем свима вама, браћо монаси и сестре монахиње, окупљеним са свих страна наше Свете Цркве, окупљеним око нашег предстојатеља и поглавара, Патријарха српског Господина Иринеја и свих Архијереја. Такође, поздрављам овде присутне госте из Грчке, Македоније и Бугарске и Сирије. Поздрављам и благодарим и свему свештенству и благоверном народу, окупљеним у Христовој љубави, призивајући милост, мир и благослов Божији на све вас.

По Божијем благовољењу приведен сам из небића у биће кроз своје телесне родитеље, Луку и Лазарку. Знајући да ми нећете замерити што вас помињем при крају овог обраћања, упућујем и вама, драги родитељи, речи искрене благодарности, веома скромне у односу на оно што сте за мене учинили. Првих 20 година о мени сте бринули потпуно, старајући се да од мене изградите врлинског и поштеног човека, док је ових других 20 година протекло у вашим, за мој напредак и опстанак, усрдним и сузним молитвама, а које сте прилично вешто сакривали од мене. Уз вас, моја благодарност простире се и на ваше родитеље, претке и све сроднике, који су, имајући дубоко усађен етос хришћанских и јеванђелских врлина и без много речи и спољне пројаве вршили благодатан утицај на моје узрастање и васпитање.

По речима св. ап. Павла како нас је Господ призвао да ходимо истим Духом и истим стопама…“, (уп 2.Кор. 12,18) тако ће и план мога делања као новог Архијереја бити истоветан свим јеванђелским и предањским принципима како је то и до сада било у Тимочкој епархији, и како је то утврдио препородитељ духовног живота ове епархије, Епископ Јустин. Наравно, свима нам предстоји да се много започетог посла доврши, да се оно што је планирано започне, и да се много тога до сада непланираног осмисли и реализује кроз активни црквено-литургијски живот. Такође се надам и верујем да ће се уз активну јеванђелску проповед и садржајнији и свеобухватнији литургијски живот, уз Божији помоћ и благослов Св. Симеона Мироточивог, учинити помак у наталитету овог већ прилично запустелог краја, да ће се пробудити и одушевити, од житејских брига уморни народ хришћански.

По апостолском предању и назначењу, трудићу се да многобројни народ из овог краја, који живи свуда по белом свету, по својој моћи и милости Божијој, ујединим око Цркве Христове, која је стуб и тврђава истине (1.Тим. 3,15), и да сви они, када дођу поново у свој завичај осете да су на својој земљи, да осете традиционални хришћански дух и добродошлицу. Најпре њима, биће усмерено деловање и проповед о чување своје вере православне и светосавске, своје културе, ћириличног писма, уметности и музике, и многих других вредности које је наш народ толико векова неговао и сачувао. Уз боље познавање своје вере, историје и традиције надам се да ће се са више поштовања односити према народима међу којима живе и раде, али и да ће са више здравог поноса представљати своју земљу из које потичу.

Како ћу се у свом предстојећем архипастирском служењу трудити да у духу Јеванђеља благовестим мир Божији међу људима и браћом на овим просторима, тако ће молитва читаве помесне Цркве бити усмерена за мир и јединство, за саборност и благочестивост у целој васељени, молитвено се сећајући многострадалног Архиепископа Јована, али и многих страдалих и прогнаних хришћана у Сирији, Палестини, Африци, Азији, Украјини и другде по свету.

На крају ових речи, налазећи се пред новим почетком, упућујем своју благодарност Вама, Ваша Светости, што се донели одлуку да се овај чин епископске хиротоније по први пут у историји Тимочке епархије изврши у граду Зајечару, највише због изобиља благодати Божије која се данас кроз Вас и сву браћу архијереје излива на овај народ, јер често је кроз историју Тимочка Крајина безразложно била запостављана. Сунце Правде и Витлејемски Богомладенац, Господ наш Исус Христос обитава и јавља се на источној страни духовности. Вашим присуством у овом крају и међу овим народом, жељним благослова Божијег и Ваше близине, надамо се да ће од сада бити ближа духовном Сунцу Правде и да ће зраци милости Божије још изобилније грејати и сваким благословом бити на овом делу наше Србије, на овом народу, благодарећи Вашим светим и саборним молитвама Господу Богу нашему, у Тројици слављеном, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме нека је вечна слава, хвала, благодарност, част и поклоњење сада и увек и у све векове векова. Амин !!!

Радост овог свечаног и значајног дана, поводом хиротоније и устоличења Епископа тимочког г. Илариона, била је присутна код свих верника Тимочке епархије, који су поносни што је Владика Иларион рођен и одрастао у Зајечару, уз молитвене жеље свега монаштва, свештенства и верног народа да  правилно управља речју Истине Божије.

Долгоденствуј, Преосвећени Владико!

 извор:

http://eparhija-timocka.org/

Share Button