СВЕТА ЛИТУРГИЈА СУБОТОМ

IMG_8479

 

Поред свете Литургије недељом и празницима, у нашем храму се, већ дуже време, служи и света Литургија суботом од 08 : 00 часова , уз помен преминулих.

 

О МОЛИТВИ ЗА ПРЕМИНУЛЕ

     У нашем животу скоро све је неизвесно и много тога можемо доводити у питање: какво ће време бити сутра, да ли ћемо добити посао који тражимо, какве ће бити економске или политичке прилике у земљи или у свету. Но, једна ствар која је за све нас сасвим сигурна и извесна то је да ћемо пре или касније сви стати пред Божије Лице, пред Бога. Умирање је неизбежни, неминовни пут за све на овом свету. У једној црквеној песми, која се управо пева у чину опела над православним хришћанином каже се: „ Ваистину све је таштина, а живот је наш само сенка и сан – и узалуд се брине свако живи на земљи, као што рече Свето писмо: чак и да  цели свет стекнемо, опет се у гроб селимо, тамо – где су заједно цареви и сиромаси…“. Смрт је пут којим све што живи на земљи мора да прође. Но, човек као биће које је Бог створио по Својој слици и прилици, по Својој икони, не мири се лако са смрћу и није равнодушан према њој. То је управо због тога што Господ у почетку није створио смрт, већ је Његова воља била да све постоји вечно: човек и кроз човека читава створена природа. Зато што се не миримо са смрћу, ми осећамо неописиву тугу када она покоси некога ко нам је близак. У савременом свету приметна је тежња да се чињеница смрти некако игнорише, савремени човек је склон томе да од себе одагна мисао о смрти – својој и блиских му особа и да у том покушају заборава препусти себе телесним уживањима или да посао којим се бави претвори у сумануту трку са временом и новцем, све у жељи да не мисли на свој коначни и извесни крај. Савремени култови здравља и лепоте жалосни су изрази те, у основи здраве тежње и жеље: жеље за вечним животом и вечном младошћу…

    Но, за разлику од неверујућег човека, који се труди да некако негира смрт, да се сакрије и побегне од саме помисли на њу, или да је „превари“ уз помоћ савремене науке, медицине и козметике, верујући људи имају велику и сасвим другачију утеху. Та утеха је сама вера у Бога који је назначио човека као биће за вечност. Израз те вере је читав богослужбени живот Цркве, а нарочито молитве за упокојене које од памтивека постоје у Православној цркви и које су саставни део њеног живота. Те молитве су као невидљиве нити које спајају небо са земљом и овај пролазни свет са оним вечним.

    Када се неко од наших ближњих разболи, ми из корена мењамо свој однос према њему. И сами постајемо „болећиви“ према тој особи, трудимо се да јој угодимо, идемо са њом код лекара и правимо јој друштво у суморним чекаоницама, трчимо по апотекама и једина нам је жеља да болесник што пре оздрави. Да ли можемо нешто учинити и за оне који више нису са нама, који су се већ преселили у вечност, да ли тугу коју осећамо због губитка блиске нам особе можемо претворити у саосећање и радосну наду?

    По учењу наше цркве, хришћанину који се упокојио потребна је исто таква, можда још и већа брига и пажња. Та брига и пажња огледа се у нашој молитви за преминуле. Када се молимо за преминуле и помињемо њихова имена, ми као да Бога подсећамо на њих, а то не отуда што је Бог у кога верујемо забораван или не може свих да се Сам сети, већ зато што Он хоће и жели да ми помињемо једни друге у молитви, како живе, тако и преминуле.Тиме плетемо невидљиву мрежу заједнице љубави међу нама. Човек не нестаје као личност у тренутку када испусти последњи дах, када се срце и мозак зауставе.

   Наша срдачна молитва за друге људе, како живе тако и преминуле, израз је наше љубави према Богу и према људима, а то и јесу највеће новозаветне Заповести. Поред наше личне молитве за преминуле, у Православној цркви су устројене и посебни чинови и молитве :

     Чин опела врши се над сваким преминулим православним хришћанином ; овај чин и молитва су толико важни да су неки од светих отаца сматрали опело за осму Свету тајну. Велики је грех, како према Богу, тако и према преминулом не позвати свештеника да обави овај тајанствени молитвени чин над покојником и да тиме крштени човек достојно испрати на свој пут у вечност. Опело се не врши над онима који нису крштени, као и над самоубицама.

    Помињање имена на светој Литургији: Света Литургија је круна православног богослужења, срж и центар целокупног црквеног живота, молитва над молитвама и Тајна над Тајнама. У првом делу свете Литургије који се зове Проскомидија, свештеник припрема хлеб и вино за приношење и Свету тајну Причешћа. Том приликом он спрема частице – мрвице хлеба на посебном тањирићу – дискосу и тада помиње имена живих и преминулих, свих оних за које је дужан и за које сам жели да се помоли. Верни народ такође учествује у овоме, тиме што пре Литургије доноси цедуљице са исписаним именима својих живих и преминулих сродника, пријатеља и сл. Све њих свештеник помиње у овом најсветијем чину. Такође, више пута у току Литургије свештеник помиње имена живих и преминулих. Ово је толико важно, да су и многи велики светитељи, људи које је народ још за живота сматрао светима и кроз које је Бог чинио чуда,  молили оне који ће остати после њих да не забораве и њихова имена приликом помињања на светој Литургији.

     Црнина и време после сахране.  У нашем народу, у знак жалости за покојником, родбина почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.

Овде треба нагласити да се, без обзира када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава на исти начин, као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити јер се у молитвама за славу молимо и за покој душа наших умрлих сродника.

Трећина.  Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће и моли се за покој душе умрлога. Трећина се зове, јер је то трећи  дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. И за трећину, као и за сваки помен, требало би позвати свештеника или донети жито и вино у цркву ради помена. У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан по смрти, или у прву суботу по смрти и то се зове седмина. Све се врши исто као и  на трећини.

        Четрдесетодневни помен.  Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан. Свештеник излази на гробље и обавља парастос ; такође парастос се може обавити и у цркви. У том случају сродници доносе жито и вино у цркву, а свештеник обавља чин парастоса као и на гробљу. После молитве у цркви сродници излазе на гроб са освећеним житом и вином.

       Полугодишњица и годишњице.  После шест месеци и једне године, такође треба вршити молитве, односно парастосе за умрле. Тада се, као и за четрдесети дан излази  на гробље и припрема жито које освећује свештеник. Парастоси се могу одржавати и чешће.

Задушнице. Четири пута годишње црква је прописала посебне дане који су посвећени молитви за умрле. То су задушнице: у суботу пред Месне покладе – зимске задушнице, субота пред Духове – летње задушнице, субота пред Михољдан – михољске задушнице и субота пред Митровдан – јесење или митровске задушнице. Тада се излази на гробље, обавља се парастос или помен, освећује се жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређује гроб. У нашој помесној цркви постоје и посебни помени у току године који се врше у свим нашим храмовима, и то: 24. Марта – за пострадале у НАТО бомбардовању, 22. Априла – за побијене у Јасеновцу и осталим логорима и стратиштима у 2. Светском рату и 28. Јуна, на Видовдан – за војнике и вoјсковође погинуле од боја на Косову до наших дана.

Субота. У седмичном црквеном богослужбеном кругу, субота је дан посвећен Пресветој Богородици и свима светима, али и свим преминулим хришћанима. Зато се суботом у многим храмовима, па и у нашем,  такође служи света Литургија, као и недељом и празником, с тим што се суботом у склопу Литургије врши и помен преминулих. Из тог разлога суботом се највише и посећују гробови упокојених хришћана.

Жито (кољиво) припрема се и освећује за све помене и символише вечни живот који се задобија кроз смрт и васкрсење. Пшенично жито символ је васкрсења, јер посејано у земљу оно умире, да би затим проклијало и донело стоструки род. Свеће које палимо символ су Христове светлости која обасјава и греје душе оних за које се молимо.

Дељење милостиње за покој душа преминулих је хришћански обичај који у нашем народу готово потпуно ишчезао и који треба обновити. Нахранити гладнога, обући онога који нема шта да обуче и чинити друга добра дела Христа ради, а за покој душа преминулих израз је наше љубави према ближњима, а Господ на такву љубав неће остати равнодушан. Овај дивни обичај се, нажалост, у многим случајевима изродио и свео на припремање обилне трпезе поводом помена, трпезе у којој учествују само рођаци и пријатељи преминулог.

ГробљаГробља су освећена места где се сахрањују наши умрли сродници. Љубав хришћанска налаже, да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо свеће, држимо парастосе и помене, по могућности подижемо им обележја на гробовима (споменике) и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Нажалост, у ретко ком народу се могу срести тако запуштена и неуређена гробља као код нас.

Осим овог неодговорног односа према почивалиштима наших преминулих, у нашем народу постоје и  обичаји везани за преминуле и помене преминулих, али који су потпуно накарадни и немају везе са правом  вером. Оно што највише пада у очи је спремање обилних гозби приликом опела или помена, што се веома коси са правом вером. Веровати да ће огромне количине хране и пића једноставно да се појаве „тамо негде, на оном свету“ пред покојниковом душом, зато што их је неко „наменио“ овде на земљи, паганско је и потпуно искривљује нашу веру у вечни живот. Такво веровање је погрешно и антихришћанско. Помени и даће никако не би смели да се претворе у гозбе. Често приликом таквих гозби људима и не пада на памет да позову свештеника да прочита молитву, а то је заправо једино што треба учинити за помен преминулих. Блаженопочивши Патријарх српски Павле у много наврата је упозоравао и усменом и писаном речју против оваквих појава у нашем народу. Такође, доношење венаца и цвећа је пагански обичај и узалудно трошење новца: Патријарх Павле је зато и оставио у аманет да се приликом његове сахране не купују и не доносе венци и цвеће, већ да се за то намењени новац уплати као прилог за храм Светог Саве. Ружна појава је и позивање оркестара и музике за сахрану, као и грађење великих и скупоцених споменика и гробница.

Својом Крсном смрћу и Васкрсењем из мртвих Господ Исус Христос је разрушио силу смрти и створио за свакога човека могућност да и сам победи смрт у Христу и да наследи вечни живот. Светитељи које поштујемо у цркви живи су доказ ове победе над смрћу. Нормално је да тугујемо за онима који су преминули, али та туга не сме да се претвори у очајање и безнађе. Кроз наш живот у Цркви, кроз учествовање у Светим тајнама, пост, молитву, кроз испуњавање Заповести Божијих, кроз борбу са грехом и стицање врлина, та туга се постепено преображава у једну тиху радост – радост будућег сусрета са Богом, са свима светима, као и са нашим ближњима који су преминули – у будућем васкрсењу мртвих и животу будућег века у Царству Божијем.

 

Share Button